VIDEO – Direktorka pozorišta iz Lazarevca održala lekciju: Dragi roditelji, ovo nije stadion, ne unosite kokice i ne palite tablete i mobline

“Moje ime je Ivana Nedeljković, ja sam direktorka ovog pozorišta, imala sam potrebu posle tri dana festivala da vam se obratim, puno je razloga za to, ne samo što je poslednji dan već zbog toga što smo ove godine u programskom smislu kvalitativno napravili ogroman napredak. Imali ste priliku da pogledate pobjedničke odlične predstave sa različitih festivala, ali se kao ličnost, kao direktor ustanove kulture i kao umetnik i stvaralac osećam veoma poraženo,imali smo nekolicine incidenata, i ja vas molim da me svi saslušate”, kazala je direktorka i zatim dodala:

“Prvo, ko nema kartu neka sačeka da uđu oni koji su svoje ulaznice obezbijedili na vreme. Ova predstava je kamernog tipa, to znači da na gledalištu, na samoj sceni, sedi publika, ima 120 mjesta i nijedno mjesto ne može više iz milion razloga – zato da izvođač ne bi bio ugrožen, da ne bi imao problema kad vam daje svoje srce i dušu i vadi iz utrobe sve što ima, da biste vi kao djeca bili bezbjedni i mi ovih dana sa djecom i sa prosvetnim radnicima, kojima sam do neba zahvalna za podršku koju nam pružaju svih ovih godina, nismo imali problem. Problem su bili roditelji.

Dragi roditelji, Lazarevčani, ja sam kao direktor ove ustanove izgrebana jer neko hoće da uđe preko mene. Mi smo kao glumci, kao akteri, kao ansambl – napadnuti skoro svako veče zbog toga što neko ne shvata da ne može dijete od dvije godine da dovede na predstavu koja je preoručena za djecu od 7, 8, 9 godina…

Pored svake predstave stoji 7+, 8+… Ako ne znate šta znači broj plus, to je minimum godina koje vaše dijete treba da ima da bi došlo na predstavu.

Dragi roditelji, vi stavljate vašu djecu na krila, vi palite tablete i za vrijeme predstave im puštate crtane filmove.

Dragi roditelji, vi male bebe dovodite u kolicima i kad ne možete ovdje da uđete s kolicima, jer to nije stadion, nije parkić, vi se svađate sa nama, sa ansamblom Puls teatra, vi se svađate sa dežurnim mojim zaposlenima, svađate se sa ljudima koji afirmišu ovaj grad.

Draga djeco, vi glasate za najbolju predstavu, ako vidite roditelja da jedu kokice, kažiite “tata, mama, u pozorištu se ne jedu kokice”. Izvinjavam se što ovako moram da kažem. Ovo je deveti Ringišpil, mi smo ovdje imali pune sale, 600 posetilaca, nikada nijedan incident se nije dogodio, vi imate roditelje koji gledaju predstavu i svoje dvogodišnje dijete puste da se otkotrlja niz stepenice, dežurni glumac ga spasava, okreće se da vidi čije je dijete, niko se ne javlja da mu se dete otkotrljalo.

Dragi roditelji, roditelji, roditelji i samo roditelji, pomozite nama, iz ustanova kulture, i pomozite prosvetnim radnicima. Ja sam ljuta i bijesna jer sam ja lično kao direktorka bila izgrebana, jer je naše obezbjeđenje odgurnuto svaki put. Šta, neko treba da vadi pendreke na vas?

Ovo nije arena, ovo nije stadion, ovo je pozorište. Zna se šta je pozorišni bonton. Ako ne znate šta je pozorišni bonton, ne morate uopšte da dolazite. Pozorište nije obaveza, to je dobra volja.