Medojević: Bacamo 50.000 tona hrane godišnje, a u riziku od siromaštva 20 odsto stanovnika

Saopštenje Medojević prenosimo u cjelosti.

Međunarodni dan svjesnosti o gubitku i bacanju hrane obilježava se 29. septembra na osnovu rezolucije koju je Generalna skupštine UN-a donijela 2019. godine. Dan su zajednički podržali Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) i Program Ujedinjenih nacija za okolinu (UNEP). Plan održivog razvoja do 2030. poziva na prepolovljenje globalnog bacanja hrane po glavi stanovnika. Kako na nivou maloprodaje i potrošača, tako i duž proizvodnih i trgovačkih lanaca.

Prema zadnjem istraživanju MONSTAT-a, u riziku od siromaštva u Crnoj Gori živi 20.1 odsto stanovnika naše države bacanje hrane je redovna praksa pa bacamo 50 000 tona godišnje. Narodne kuhinje širom države podijele oko 2000 obroka dnevno, što je daleko ispod potreba stanovnika. U glavnom gradu se ne podijeli hrana ni za sve članove porodice od svega 300 koje su stekle pravo na jedan obrok dnevno, već postoji ograničenje na svega četiri obroka, po porodici. Da se hrana sprema u Narodnoj kuhinji grada, obrok bi bio jeftiniji nego kada se plaća drugome da ga sprema a donacija proizvođača, društveno odgovornih kompanija i pojedinaca, bi bile česte kako hrane pred istek roka trajanja tako i one druge.

Socijalne samoposluge kao mjera umanjenja bacanja hrane i ublažavanje siromaštva ne postoje iako Banka hrane govori o tome više o deceniju. Neophodno je da imamo u okviru narodnih kuhinja ili socijalnih prodavnica zapakovanu hranu za najmlađe koji žive u socijalno ugroženim porodicama, od formula za dohranu do kašica za bebe. Da dobiju litar mlijeka, griz, kašice, kakao, dodatak za mlijeko, sok za bebe, domaće voće i povrće, otkupljeno od lokalnih poljoprivrednika. Sigurno bi bilo donatora da pomognu za ovaj vid podrške najmlađima, ukoliko bi država bila krovni pokrovitelj ovog značajnog projekta. Banka hrane je zainteresovana za participaciju skoro deceniju i po.

Ukidanje PDV na doniranu hranu je jedan od mehanizama podsticanja donacija, a tome i dostupnosti hrane ljudima u potrebi, ali i smanjenja bacanja hrane i bolje zaštite životne sredine.

Najviše se hrane baci u domaćinstvima, preko pedeset odsto, a država ne čini ništa da podigne javnu svijest o ovom problemu i tako utiče da manje hrane završi u smeću. Za očekivati je da bi ljudi, kada bi bili informisani šta znači bacanje hrane za one koji nemaju kao i uticaj koji ima na ekonomiju i ekologiju, drugačije se odnosili prema hrani. Planiranje kupovine, pravilno čuvanje, doniranje siromašnima, narodnoj kuhinji, zamrzavanje ostataka hrane…, samo su neki od načina da se smanji bacanje hrane u domaćinstvu. Edukacija o značaju uštede hrane po pitanju siromaštva, ekonomije i ekologije sasvim sigurno daje pozitivan rezultat.

Hrana se baca i na poljoprivrednim imanjima, kao i u fazi transporta. Ne mala količina hrane, koja je bila ispravna i sugurna za ljudsku upotrenu, baci se zbog neadekvatnog skladištenja, ali i isteklog roka trajanja u marketima. Nije za zanemarivanje ni bačena hrana u restoranima i hotelima.

Računanje Indexa bacanja hrane je jedan od načina da država aktivno utiče da se bacanje hrane smanji. Prikupljanje podatka je ključno za razumijevanje problema i razmatranje opcija smanjenja bacanja hrane.

Povezivanje na nivou države preduzetnika u prehrambenoj industriji sa poljoprivrednicima, transportnim i maloprodajnim lanacima, institucijama javne vlasti i nevladinim organizacijama, kako bi se usaglasila zajednička strategija protiv bacanja hrane koja završi kao otpad, dala bi rezultat. Članovi tih organizacija bi prikupljali podatke, sprovodili kampanje i razvili mehanizam maksimalne uštede hrane.

Banka hrane se zalaže petnaestu godinu za formiranje Centra za sakupljanje i distribuciju hrane koji bi značajno doprinio smanjenju bacanja hrane i pomogao da ispravna hrana bude dostupna svim koji brinu o ugroženima a i njima samima lično.

Kako je Evropski Parlament još u januaru 2012. godine usvojio rezoluciju pod nazivom “Kako izbjeći bacanje hrane” i nakon toga davao preporuke kao i Evropska Komisija, da se donesu hitne mjere koje će prepoloviti količine bačene hrane do 2030. godine i olakšati pristup hrani za siromašne građane, za očekivati je da će Crna Gora koja pretenduje na članstvo uraditi nešto po ovom pitanju.

Čitava decenija je prošla, a rasipanje hrane nije u fokusu Vlade Crne Gore, ni danas.

Evropska kominisija ističe da je bacanje hrane uzrok oko 16 odsto efekta staklene bašte. Proizvodnja i transposrt hrane uzrok su još osam odsto efekta staklene bašte. Hrana je važna svima nama, čak još važnija onima koji ne mogu da je priušte.

Nije moralno niti ekonomski opravdano, a zločin je prema prirodi, dozvoliti da se bacanje hrane odvija bez kontrole države i sistema. Problem bacanja hrane jedino može da riješi država kao i pitanje siromaštva.